I gle, žestok vihor nasta na moru tako da lađu prekrivahu valovi. A on je spavao. Oni pristupiše i probudiše ga govoreći: »Gospodine, spasi, pogibosmo!« Kaže im: »Što ste plašljivi, malovjerni?« (Mt 8, 25-26)

Oh, kako li samo vapijemo Bogu kad nas zbilja stisne „oluja“. Pitam se: gdje je ta oluja? Na slici lađa nije napunjena preplašenim i nesigurnim učenicima jer Isus je okrenut onom koji vapije. Okrenut je meni. Okrenut je tebi. Najvažnija i najteža je oluja ona u nama, mislim si. I daleko je opasna jer hara svijet u nama kako i oko nas… Zašto? Mislim si: toliko više je utrošeno u dočaravanje oluje koliko je manje na onog koji je tjera. Tako i mi u sebi. Znala bih se gubiti u očaju pred svojim duhovnikom: krenuo bi ludi tok misli, stiskala bih glavu u koljena, buka bi bila prejaka. Onda bih začula vrlo strog glasan glas koji mi govori: „Petra, prestani. Stani! Pogledaj me u oči“. „Prošlost ne možemo mijenjati, a budućnost ne možemo kontrolirati, to nije naše.“ Kad bih podigla glavu još nije bilo gotovo jer bih imala još nešto za dodati, no odmah bi me prerezao: „Sad si opet u prošlosti. (…) Ponovo si u budućnosti, Petra!“. Gledaj me u oči… Dan danas mi odzvanjaju te riječi – to je ono što nam Isus govori. On sam, Bog, bio je s učenicima u lađi, a koliko je onda još više s nama danas. U toj lađi dok oluja hara legnimo se pored Njega i zaklopimo oči. I gledajmo ga u oči. Pitajmo se što bi on rekao na to sve, kako bi reagirao. Pitajmo ga. Ne zaboravimo pritom gledati ga u oči (možemo i sliku za to uzeti)… gledati u oči – i primijetit ćete da oluje nema.